Nikola Madzirov  (Никола Маџиров)
Translator

on Lyrikline: 11 poems translated

from: الصربية, الكرواتية to: المقدونية

Original

Translation

Lajke na mesecu

الصربية | Ana Ristović

Lako je biti jedina kučka na Mesecu:
vrckanje tvog repa i zurenje u krater
za koji misliš da je prazna činija
dobijaju metafizičku vrednost;
nemaš više ni na koga da laješ
osim na neku zastavu, snimiše sve
i umesto koske pružiše ti mikrofon,
al ne snimiše kako si podigla nogu
u nameri da se popiškiš kraj nje;

Lako je biti
kad tvoje krpelje otkupljuju muzeji

Lako je biti jedina kučka na Mesecu,
teško je biti jedini Mesec nad tolikim kučkama
koje bi sve da pišu poeziju
ali tek pošto te poližu,
dobro probave celog
i onda spuste u meta-travu
kao beli brabonjak, dajdžest izdanje
od samog ličnog iskustva

© Ana Ristović
from: Život na razglednici
Beograd: Plato, 2003
Audio production: 2005, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

Лајки на Месечината

المقدونية

Лесно е да се биде единствена кучка на Месечината:
мавтањето на твојата опашка и зјапањето во кратерот
за кој мислиш дека е празна чинија
добиваат метафизичка вредност;
немаш веќе ни кому да лаеш
освен на некое знаме, снимаа сѐ
и наместо коска ти подадоа микрофон,
но не снимија како ја поткреваш ногата
во намера да се измочаш крај него;

Лесно е да се биде
кога твоите крлежи ги откупуваат музеите.

Лесно е да се биде единствена кучка на Месечината,
тешко е да се биде единствена Месечина над толку кучки
што сите до една сакаат да пишуват поезија,
но дури откако ќе те излижат,
дибро ќе те стварат целиот
и потоа ќе те спуштат во метатревата
како бела брбушка, дајџест издание
од самото лично искуство.

препев Никола Маџиров

Micro & soft forecast

الصربية | Ana Ristović

Sedećemo u istoj spavaćoj sobi,
ćuteći, svako za svojim stolom,
i slati jedno drugom najpre opširna
a onda vrlo štura pisma
preko interneta.

Na kraju ni to, već samo potpise
uz pitanje
Jesi li za kafu, čaj, poljubac
ili ni za šta.

Ekrani će goreti i zujati
od viška pamćenja onoga
što smo ostavili u hodniku
glasne ranobračne istorije.

Utiskujući se celim telom
u belinu stakla kao nekada u sneg
pravićemo pale anđele
težine milion gigabajta
od kojih se ruši i najčvršći sistem.

Ono što će preživeti biće plavo
kao oko giljotine.
*

Ono što progovori:
stolovi, stolice, pepeljare i podovi
nadglasavaće jedno drugo
pozajmivši samo oblik naše nekadašnje blizine.

* Adam Zagajevski, Referendum

© Ana Ristović
from: Život na razglednici
Beograd: Plato , 2003
Audio production: 2005, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

Супружници зад тастатурите

المقدونية

Ќе седиме во истата соба за спиење,
молчејќи, секој на својата маса,
и ќе си испраќаме еден на друг најпрвин опширни,
а потем многу скудни писма
преку интернет.

На крајот ниту тоа, туку само потписи
со прашање
Дали си за кафе, чај, бакнеж,
или за ништо.

Екранте ќе горат и брмчат
од вишок паметење на она
што сме го оставиле во ходникот
на гласната ранобрачна историја.

Натиснувајќи се со целото тело
во белината на стаклото како некогаш во снегот
ќе правиме паднати ангели
тешки милион гигабајти
од кои се руши и најцврстиот систем.

Она што ќе преживее, ќе биде сино
како окото на гилотината.


Она што ќе проговори:
масите, столовите, пепелниците и подовите
ќе сенадгласува едно со друго
позајмувајќи го само обликот
на нашата некогашна блискост...

препев Никола Маџиров

Gradski otpad

الصربية | Ana Ristović

U šetnju ćeš odlaziti automobilom,
od drveća ljubiti ono
što ostane u retrovizoru.

Ugledaš li kravu, reći ćeš: Vidi, krava!
I mrlje na njenoj koži
postaće proćerdana nafta.

Ozepšćeš na jutarnjem suncu,
ogrejati se kod prve table
i saobraćajnog znaka.

Usred procvalog polja
razmišljaćeš čas o literaturi,
čas o kilometrima što te dele
od najbliže apoteke:

glava puca od bola
zajedno sa jasnim vidikom
na četiri strane neba.

Ugledaš li ježa, reći ćeš: Vidi, jež!
I bodlje njegove
postaće mali minobacači.

Osedećeš na prejakoj mesečini,
izgoreti od viška melanholije
u suton koji predugo traje.

Kraj šćućurenog rukavca reke
priželjkivaćeš telefonske govornice,
u gustišu šimšira bar jedan
ozebli ljudski glas.

Nelagodnost tvoja rašće sa navalom vazduha.
Strah tvoj, sa viškom plavetnila.
Tvoj privatni pakao uskomešaće se
sa svakim novim sudarom
svetlosti i zenica.

Ugledaš li svoju senku
na pustom proplanku, reći ćeš: Vidi, senka!
I senka tvoja postaće mahovina
koja ni ovde ni onde
nema oko čega da obraste.

© Ana Ristović
from: Život na razglednici
Beograd: Plato, 2003
Audio production: 2005, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

Градски отпад

المقدونية

На прошетка ќе одиш со автомобил,
од дрвјата ќе го љубиш
она што ќе остане во ретровизорот.

Здогледаш ли крава, ќе кажеш: Погледни, крава!
И дамките на нејзината кожа
ќе станат поарчена нафта.

Ќе изѕемнеш на утринското сонце,
ќе се стоплиш крај првата табла
и сообраќајниот знак.

Среде процутеното поле
ќе размислуваш час за литературата,
час за километрите што те делат
од најблиската аптека:

главата пука од болка
заедно со јасниот видик
на четирите страни на небото.

Здогледаш ли еж, ќе кажеш: Погледни, еж!
И неговите боцки
ќе станат мали минофрлачи.

Ќе побелееш на пресилната месечина,
ќе изгориш од вишокот меланхолија
во квечерината што предолго трае.

Крај склопчениот ракав на реката
ќе посакуваш телефонски говорници,
во густежот со зеленики барем еден
изѕемнет човечки глас.

Твојата неугодност ќе расте со наездата на воздухот.
Твојот страв, со вишокот синило.
Твојот приватен пекол ќе се разбранува
со секој нов судир
на светлоста и зеницата.

Ја здогледаш ли својата сенка
на пуста ледина, ќе речеш: Погледни, сенка!
И твојата сенка ќе стане мов
која ни ваму ни онаму
нема околу што да обрасне.

препев од српски: Никола Маџиров

Sneg u cipelama

الصربية | Ana Ristović

Ne gradi se kuća na zbirkama escajga
mada koja kašika više
ponekad dobro dođe.

Ne gradi se kuća na novim zavesama
mada drugačije poglede
s vremena na vreme
treba zakloniti novim platnom.

Da bi dom bio dom, između ostalog
treba ti i mnogo toga
čega bi se unapred
odrekao, vrlo rado.

Slušaj šta kažu Eskimi:
da bi sagradio dobar iglo
godinama moraš da nosiš
sneg u cipelama.

I špenadlu, zaboravljenu
u okovratniku kaputa,
blizu žile kucavice.

© Ana Ristović
from: Život na razglednici
Beograd : Plato, 2003
Audio production: 2005, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

Снег во чевлите

المقدونية

Не се гради куќа од збирките есцајг
макар што лажица повеќе
понекогаш е добредојдена.

Не се гради куќа од новите завеси
макар што другите погледи
одвреме-навреме
треба да се покријат со ново платно.

За да биде домот дом, меѓу другото
ти требаат многу нешта
од коишто однапред би се
откажал со видно задоволство.

Чуј што велат Ескимите:
за да изградиш пристојно игло
со години треба да носиш
снег во чевлите.

И шпенадла, заборавена
во јаката од палтото,
близу жилата што отчукува.

Превод на македонски јазик Никола Маџиров

Poslije

الكرواتية | Zvonko Maković

U pjesmama to uvijek izgleda drugačije.
Kada čitam rečenice koje drugi pišu,
sve mi se čini jasnim i laganim.
Kao list papira koji još odolijeva vatri,
koji jedva da osjeća znakove pepela
na sebi. U mojem dvorištu
pepeo je tako sveobuhvatan.
Poput varke, poput slike koja ushićuje.


Mnogi pišu o izgubljenoj ljepoti,
o nesreći koja dolazi iznenada i uvlači se
u neko tiho, napušteno srce.
Želio bih, međutim, nešto reći
o svojem dvorištu i velikoj rijeci
koja bi se trebala vidjeti s prozora.
O jasenu i dvjema lipama kojih
od neki dan više nema.


Mehanizam bajke postao mi je odjednom
sasvim nedokučiv.
Onaj pepeo koji se osipa s prozora,
ona crna čađ koja je još jučer
bila stol, krevet ili knjige,
nečiji život o kojemu se nije mnogo razmišljalo,
to mi stoji u grlu i zamagljuje vidik.
Kada zamahnem rukom,
hoću li još išta moći osjetiti?

© Zvonko Maković
from: Prah
Audio production: 2006, Literaturwerkstatt Berlin

ПОДОЦНА

المقدونية

Во песните тоа секогаш изгледа поинаку.
Кога ги читам речениците други што ги пишуваат,
сè ми се чини чисто и лесно.
Како лист хартија што сè уште му пркоси на огнот,
што одвај ги чувствува трагите на пепелта
врз себе. Во мојот двор
пепелта е сеопфатна.
Како измама, како слика што восхитува.

Многумина пишуваат за изгубената убавина,
за несреќата што одненадеж доаѓа и се вовлекува
во некое тивко, напуштено срце.
Би сакал, сепак, нешто да речам
за својот двор и големата река
што би требало да се наѕира од прозорецот.
За јасенот и двете липи кои
од пред некој ден, веќе ги нема.

Механизмот на бајките наеднаш ми се причини
сосем недостижен.
Онаа пепел што лесно паѓа низ прозорецот,
оној црн чад што до вчера беше
маса, кревет или книга,
нечиј живот за кого се нема многу размислувано,
тоа ми стои во грлото и ми го замаглува погледот.
Кога ќе замавнам со раката,
ќе можам ли уште нешто да почувствувам?

Превод од хрватски: Никола Маџиров

Porgy & Bess Band

الكرواتية | Zvonko Maković

lagati, zašto ne. ionako su riječi
proizvoljne; riječi koje nisu stvari,
riječi koje nisu riječi. lagati, zašto ne:
riječima. ustajem i prilazim stolu: nisam ustao,
stolu nisam prišao. prekidač radio aparata
ne može van iskočiti: ako ga se pritisne, onda da.

riječi i riječi, lagati i ne-lagati. zašto ne bih
lagao? zašto ne bih izgovarao bilo koju riječ
koja me trenutno opsjeda i ne mislim na nju -
za izgovora - sasvim sigurno ne mislim. zašto:
govoriti (ne želim reći) i govoriti a ne
govoriti. "govoriti" u sva tri slučaja je laž.

lagati, zašto ne lagati. počeo sam izgovarati
i već sam slagao: perfekt nije prezent.
prezent je perfekt. riječi nisu riječi. riječi
su riječi. lagati, zašto ne? podesio sam usta
kao da cu reći: tavan. nisam rekao, usta su
prevarena: lagati, zašto ne. lagati riječi,

riječi slágati u laž. obrnuti ih. popljuvati,
izigravajući nježnost. riječi nisu riječi.
kopile usnice, dim usne šupljine, talog
brbljive memorije: riječi (lagati, zašto ne?)
obrtati s jezika na zube, sa zuba na désni,
onda u kovitlac: lagati, zašto ne?

© Zvonko Maković
from: Komete, komete...
Audio production: 2006, Literaturwerkstatt Berlin

Porgy & Bess Band

المقدونية

да лажеш, зошто не, и онака зборовите се
произволни; зборовите кои не се нешта,
зборовите кои не се зборови. да се лаже, зошто не:
со зборови. станувам и приоѓам кон масата: не станав,
не и` пријдов на масата. прекинувачот на радиото
не може нанадвор да излезе: ако се притисне, тогаш да.

зборови и зборови, да се лаже и да не се лаже, зошто не би
лажел? зошто не би изговарал секаков збор
што в миг ме опседнува и не мислам на него -
да го изговорам - сосем јасно не мислам. зошто:
да се зборува (не сакам да речам) и да се зборува а да не
се зборува. „да се зборува“ во сите три случаи е лага.

да се лаже, зошто да не се лаже. почнав да изговарам нешто
и веќе излажав: перфектот не е презент.
презентот е перфект. зборовите не се зборови. зборовите се
зборови. да се лаже, зошто не? ги наместив усните чиниш
ќе речам: таван, не реков, усните се
измамени: да се лаже, зошто не. да се лажат зборовите,

да се слагаат зборовите во лага. да се преобрнат, исплукаат,
глумејќи нежност. зборовите не се зборови.
копиле на усните, дим на усната шуплина, талог
на зборливата меморија: зборови (да се лаже, зошто не?)
да се преобраќа од јазикот кон забите, од забите кон непцата,
а потем низ виор: да се лаже, зошто не?

Превод од хрватски Никола Маџиров

Podzemna ljubav

الصربية | Ana Ristović

Kada smo se uselili
bili smo napola u zemlji
napola nad njom –
stan u suterenu sa pogledom na vrt
pun breskvi i višanja u cvatu.

Znali smo da natrula tela uplaši prejaka svetlost
i isuši vlagu koju mogu deliti samo udvoje.
I ležali smo nagi u hladnoj sobi
i klizili jedno po drugom
i razmenjivali male, hranjene smrti
kao džempere u koje su moljci
davno utkali legla.

Kada smo se uselili, rekao si:
»Nekim knjigama treba dati pravo na olakšanje,«
i na policu u WC-u, u vertikali
do podzemnog sveta
postavio Džojsova pisma Nori.
»Neke snove treba zauzdati,« rekla sam
i kraj uzglavlja, poput koplja
porinula Kratki pregled raspadanja.

Kada smo se uselili, napola u zemlji,
napola nad njom,
povukla sam kao Arijadna pupčanu vrpcu
koja ti je rođenjem bila tri puta
obmotana oko vrata.

I ti, mojih pola kilograma
koji me nekad deliše od inkubatora
pretvorio u silu ljubljene mi teže
što nedostajaše sirotoj zemlji
da me pričvrsti za sebe.

Bili smo dva napukla čuna
iz kojih je neko godinama vadio vodu
i vraćao je u more.

Danas smo dve šupljine
u kojima rastu dva čuna
što znaju za rub,
a ipak podižu vesla u tišini.

Više se ne propinjemo na prste
da bismo videli nebo:
verujemo, ono čas beskraj, čas pustoš
pozajmljuje od nas.

Truljenje je, dušo, privilegija zrenja;
nad zemljom i u zemlji,
isti užitak, ista razmena.

© Ana Ristović
from: Život na razglednici
Beograd : Plato, 2003
Audio production: 2005, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

Подземна љубов

المقدونية

Кога се вселивме
бевме наполу в земја
наполу над неа -
подрумски стан со поглед на градина
полна праски и расцутени вишни.

Знаевме оти силната светлина ги уплаши нагниените тела
и ја исуши влагата што можат само в пар да ја споделат.
И лежевме голи во студената соба
и се лизгавме еден врз друг
и разменувавме малечки, негувани смрти
како џемпери во кои молците
одамна вткаиле легла.

Кога се вселивме, ти рече:
„На некои книги треба да им се даде право на олеснување“,
и врз полицата во нужникот, вертикално
до подземниот свет,
ги исправи писмата на Џојс до Нора.
„Некои сништа треба да се скротат“, реков
и крај перницата како копје
се заринкаа Огледите за распаѓањето.

Кога се вселивме, наполу в земја,
наполу над неа,
како Аријадна ја повлеков папочната врвка
што од раѓање три пати ти беше
обвиткана околу вратот.

А ти мојот половина килограм
што некогаш ме двоеше од инкубаторот
го престори во сила на мојата милна тежа
што и` недостигаше на кутрата земја
да ме прицврсти за себе.

Бевме два напукнати чамци
од коишто некој со години ја вадеше водата
и ја враќаше во морето.

Денес сме две шуплини
во кои растат два чамци
што знаат за сртот,
а сепак ги подигаат веслата во молкот.

Веќе не се поткреваме на прсти
за да го видиме небото:
тоа, веруваме, и бескрај и пустош
од нас позајмува.

Гниењето е, душо, привилегија на зреењето;
над земјата и во земјата,
истата наслада, истата размена.

Превод на македонски јазик Никола Маџиров

Očajna razglednica

الصربية | Ana Ristović

Na mene neće nalepiti markicu,
neće me poslati poštom,
Air mail otpada sa mene
kao moguće inostranstvo sa pasoša
koji putuje
samo u božju mater.

Jer ne nudim pejzaž
ni uokviren zalazak sunca
ni veštačke ruže u očekivanoj v(l)azi.

Prikazujem malo, gotovo ništa.
I nudim samo
Predugačak, isuviše komplikovan,
i zahtevan tekst
na poleđini

razglednice, koju niko
ne bi stavio u svoj džep.

Jer toliko reči nositi sa sobom
isto je što i nositi kamenje
od koga se ne gradi ni kuća
ni nečiji spomenik.

Vreme upotrebe
svešće me bar
na dobru reciklažu.

© Ana Ristović
from: Život na razglednici
Beograd: Plato, 2003
Audio production: 2005, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin

Очајна разгледница

المقدونية

Врз мене нема да залепат марка,
нема да ме испратат по пошта,
Air mail-от отпаѓа од мене
како можна туѓина од пасошот
што патува
само по ѓаволите.

Зашто не нудам пејзаж
ниту врамено зајдисонце
ниту вештачки рози во извесна вазна.

Прикажувам малку, речиси ништо.
И нудам само
предолг, пресложен,
и побарувачки текст
на опачината

од разгледницата која никој
не би ја ставил во својот џеб.

Зашто носењето толку зборови со себе
рамно е на носење камења
од кои не се гради ниту куќа
ниту нечиј споменик.

Времето на употреба
барем ќе ме сведе
на добра рециклажа.

Превод на македонски јазик Никола Маџиров

Otisak olovke

الكرواتية | Zvonko Maković

Štogod da dotaknem,
dodirne me vrijeme.
tako strpljivost, oprez

nepodnošljivu blizinu.
Meki predmeti postaju
osobine, a osobine tvari.

Samo tvari.
U bilježnici se odjednom
budim kao gipka ruka,

točnije – pokret. Budim se
u tekućini. Kao
melodija što odzvanja u

sobi usnulih mladenaca.
Lebdim i postojim uvijek
u bijegu. Jer sam uzdah.

Pomisli samo kako je dobra
priroda kada me mijenja poput
novca. Kad u svakom

mojem zrncu vidi dosljednost,
vjernost. Upravo tako:
dosljednost i vjernost.

© Zvonko Maković
from: Prah
Audio production: 2006, Literaturwerkstatt Berlin

ТРАГА ОД ПЕНКАЛО

المقدونية

Што и да допрам,
ме допира времето.
Како и стрпливоста, грижливоста,

неподносливата блискост.
Меките нешта стануваат
карактери, а карактерите творби.
 
Само творби.
Во мојот бележник одненадеж
се будам како еластична рака,

поточно - движење. Се будам
во течност. Како
мелодија што одекнува во

соба на заспани младенци.
Лебдам и постојам секогаш
во бегство. Оти сум воздишка.

Помисли само колку е добра
природата кога ме менува како
пари. Кога во секое

мое зрно гледа доследност,
верност. Токму така:
доследност и верност.

Превод од хрватски Никола Маџиров

Infinitiv

الكرواتية | Zvonko Maković

Kad se stvari pomaknu,
ostanu samo sjene.
Šutnja iz prinude,
hladan zrak.
Rekao sam ti da sam ruža, dašak noći
što dopire do nosnica.
Rekao sam: stvari, dobro usklađeni
odnosi. Rekao sam: sjene,
višak ljubavi koja nekoć
bijaše tek nepoznata žudnja.
Mali, nedodirljivi plamenovi
dotiču moje srce – bez prestanka,
bez jasnog razloga.
Kao opala latica, kao netko zagledan
u krijesnicu mirisne lipanjske noći,
kao nečujna praznina iza čvrsto
stisnutih usana.
U vlažnom pogledu
to se uljuljkuju naši slabo prikriveni
dokazi,
naše jedva još nade,
jedva prešutne izdaje.
Blaženi dodiri koji su sada tek
puko trajanje.
Među sjenama skrivaju se druge sjene.
Pomak će lako iznuditi drugi pomak.
Ja sam šutnja:
skrivena slova oblažu moje čelo.

© Zvonko Maković
from: Prah
Audio production: 2006, Literaturwerkstatt Berlin

ИНФИНИТИВ

المقدونية

Кога ќе се поместат нештата,
само сенките остануваат.
Присилната тишина,
студениот воздух.
Ти реков дека сум роза, благ здив на ноќта
што допира до ноздрите.
Реков: нешта, добро ускладени
односи. Реков: сенки,
вишок љубов која некогаш
беше само непознат копнеж.
Мали, недопирливи огнови
го допираат моето срце - без прекин,
без јасна причина.
Како паднато ливче од цвет, како некој што е загледан
во светулка среде миризлива јунска ноќ,
како нечујна празнина зад цврсто
стиснати усни.
Во тој влажен поглед
полека заспиваат
нашите бледо притаени докази,
нашите оскудни надежи,
тешко премолчени предавства.
Блажени допири кои се сега само
стварно истекување на времето.
Меѓу сенките се кријат други сенки.
Поместувањето лесно ќе повлече друго поместување.
Јас сум молк:
скриени букви го покриваат моето чело.

Превод од хрватски Никола Маџиров

Jesam li išta tražio

الكرواتية | Zvonko Maković

Ljubav se rodi i nitko ne primijeti
koliko je strašna. Iz dana u dan darivaju je
ne sluteći pogrom što ga sprema.
Ljubav se stavlja na zidove kao slika.
Na kuće kao zastave za Dan Republike.
Ona je isprva hladna kugla, hladna jer je
od porculana, jer je lomljiva i pomaknuta.
Izmedu postelje i telefona ona pronađe
sićušan prostor koji joj je naklonjen,
koji će je zaštiti.
Nacrtao sam je i bila je zatvorena kružnica.
utiskivao sam u nju sva lica
koja sam poznavao, koja sam pomilovao
smiješeći im se. Odan sam jer znam što znači
vidjeti se u tuđem oku.

Prošupljene su zjenice besmislene.
One su obilježene žrtvama,
trivijalnim pogodbama.
Ljubav se uvuče u trbuh, u meso –
zatim odjekuje i prepoznajemo je kao riječi.
Ispružio sam se na tlu i zurio
u mrlju na tavanici.
Iz tog su stanja isparile nijanse,
to je stanje surovo i bezobzirno.
Od njega ne treba očekivati neke
osobite žudnje, cjelovita razotkrivanja.
Jesam li išta tražio?
Na licu mi je sjena koja se napaja
kapilarima, koja ostavlja bore oko očiju.

Znam da se ovdje mogu uspeti do krajnjih
visina, preobraziti se u čistu energiju.
Sada osjećam da svanjuje,
no to još ne mogu i vidjeti.
Ali, doći će, doći čas kad ćemo se
opustiti, osloboditi snova.
Kad ćemo biti lagani poput mirisa.
Osjećam se bezimenim i to me prividno
oslobađa obaveza.
Radije bih da sam bujica koja
naplavljuje neodređene pokrete,
koja opisuje zebnje i guta strah.

Govorim u prvom licu. Nisam dakle samo
instinkt, samo slučajan glas.
I rečenice su mi jezgrovite kao srce plamena.
To znam, to vidim i čujem.
Negdje sam pročitao:
kruh, šutnja, pamćenje, zenit, vječnost,
razlivena tjeskoba. Znao sam kako su to riječi
koje se ne mogu prešutjeti, kako ću ih
posvojiti bilo kad. Kako ću ih rasipati
poput sjemena osjećajuci pri tom više nego
slast, više nego radost što oplođujem.
Sada još podrhtavaju, jer ja drhtim.
Ljubav drhti. Prije nego se izgovori,
riječ je samo zrak, ali zrak koji drhti.

© Zvonko Maković
from: Točka bijega
Zagreb: Grafički zavod Hrvatske, 1990
ISBN: 86-399-0229-1
Audio production: 2006, Literaturwerkstatt Berlin

ПОБАРАВ ЛИ НЕШТО

المقدونية

Љубовта се роди, но никој не забележа
колку е страшна. Секој ден и` принесуваат дарови
не насетувајќи го погромот што го спрема.
Љубовта се става на ѕидовите како слика.
На куќите како знамиња за Денот на Републиката.
Таа најпрвин е студена топка, студена зашто е
од порцелан, кршлива и преместлива.
Меѓу постелата и телефонот таа пронаоѓа
мал простор, благонаклонет,
што ќе ја заштити.
Ја нацртав - беше затворена кружница.
Во неа ги врежував сите лица
што ги познавав, што сум ги помилувал
со насмевка. Верен сум зашто знам што значи
да се видиш во туѓо око.

Шупливите зеници се бесмислени.
Тие се обележани со жртви,
тривијални спогодби.
Љубовта се вовлекува во стомакот, во месото -
потем одекнува, ја препознаваме како збор.
Се испружив на подот и зјапнав
во дамката на таванот.
Нијансите испарија од таквата состојба,
состојба на суровост и безочност.
Од неа не треба да се очекуваат
посебни копнежи, целосни разоткривања.
Побарав ли нешто?
На лицето имам сенка што се храни
од капиларите, што остава брчки околу очите.

Знам дека овде можам да се качам до крајните
височини, да се преобразам во чиста енергија.
Сега чувствувам дека се разденува,
но тоа сè уште не можам да го видам.
Но, ќе дојде, ќе дојде времето кога ќе се
опуштиме, кога ќе се ослободиме од соништата.
Кога ќе бидеме лесни колку мирисот.
Се чувствувам безимен и тоа привидно
ме спасува од задолженија.
Претпочитам да сум порој што
ги потопува неодредените движења,
што ги опишува треперењата и го голта стравот.

Зборувам во прво лице. Значи не сум само
инстинкт, само случаен глас.
И речениците ми се суштински како срце од пламен.
Го знам тоа, го гледам и го слушам.
Некаде прочитав:
леб, молк, паметење, зенит, вечност,
разлеана мачнина. Знаев дека тоа се зборови
што не можат да се премолчат, што ќе ги
посвојам еден ден. Што ќе ги расеам
како семиња со чувство посилно од
сласта, посилно од радоста на оплодувањето.
Тие сега сè уште затреперуваат, зашто јас треперам.
Љубовта трепери. Пред да се изговори,
зборот е само воздух, но воздух што трепери.

Превод од хрватски Никола Маџиров