Ghayath Almadhoun

العربية

Nikola Gjelincheski

المقدونية

لا أستطيعُ الحضور - I Can’t Attend

في الشمالِ، بالقربِ من سياجِ الله، مستمتعاً بالتطورِ الحضاري وسحرِ التكنولوجيا، وبآخرِ ما توصلتْ إليهِ البشريةُ من أساليبِ التمدن، وتحتَ التأثيرِ المخدرِ الذي يمنحهُ الأمانُ والتأمينُ الصحيُّ والضمانُ الاجتماعي وحريةُ التعبير، أتمدَّدُ تحتَ شمس الصيفِ كأنَّني رجلٌ أبيض، وأفكرُ بالجنوب، مختلقاً أعذاراً تبررُ غيابي، يمرُّ بجانبي مهاجرونَ ورحالةٌ ولاجؤون، يمرُّ سكانٌ أصليونَ ومزيفونَ ومتهربونَ من الضرائب، كحوليونَ وأغنياءُ جددٍ وعنصريون، كلُّهم يعبرون أمامي وأنا جالسٌ في الشمالِ أفكرُ بالجنوب، وأؤلفُ قصصاً مزيفةً كي أُغطي على غيابي، وكيفَ أنَّني لا أستطيعُ الحضور.


نعم، لا أستطيعُ الحضور، فالطريقُ بين قصيدتي ودمشق مقطوعةٌ لأسباب ما بعد حداثية، منها أنَّ أصدقائي يصعدون إلى الله بتسارعٍ مُضطردٍ أعلى من سرعةِ مُعالجِ كمبيوتري، وبعضُها يخصُّ امرأةً قابلتها في الشمالِ فأنستني حليبَ أمي، وبعضها متعلقٌ بحوضِ السمكِ الذي لنْ يجدَ منْ يطعِمَهُ في غيابي.


 لا أستطيعُ الحضور، فالمسافةُ بين واقعي وذاكرتي تؤكِّدُ أنَّ أينشتاين على حقّ، وأنَّ الطاقةَ المنبثقةَ من اشتياقي تساوي حاصلَ ضربِ الكتلةِ في مربَّعِ سرعةِ الضوء.


 لا أستطيعُ الحضور، لكنَّني قادرٌ على الغياب، نعم، أستطيعُ الغيابَ بمهارةٍ عالية، وقد أصبحتُ محترفاً في الآونة الأخيرة، وصارَ لي أجندةٌ أرتِّبُ فيها مواعيدَ غيابي، وصارَ لي ذكرياتٌ لم تقعْ بعد.


أستطيعُ الغياب، كما لو أنَّني لم أكنْ، كما لو أنَّني عَدَم، كما لو أنَّ الهواءَ لم يدخلْ رئتي من قبل ولم يكُ لي أعداء، كما لو أنَّني فقدانُ ذاكرةٍ مُرَكَّز، كما لو أنَّني غيبوبةٌ تنتقلُ بالعدوى.


لا أستطيعُ الحضور، فأنا الآنَ مشغولٌ بالحربِ الباردة التي أخوضها يومياً مع العزلة، بالقصفِ العشوائيِّ للعتْم، بالاكتئابِ الممنهجِ وغاراتِ الوحدةِ التي تستهدفُ المطبخ، بحواجزِ التفتيشِ التي تقفُ بيني وبين الصيف، بالبيروقراطية بسببِ فَصْلِ السلطاتِ التشريعيةِ والتنفيذية، بالروتينِ في دائرةِ الضريبة، لقد حدَّثْتَنِي طويلاً عن الحرب، دعني أحدِّثك قليلاً عن السلامِ الذي أنعمُ به هنا في الشمال، دعني أحدِّثك عن تدرجاتِ لونِ البشرة، عن معنى ألَّا يعرفَ الناسُ أنْ يلفظوا اسمك، عن الشَّعر الأسود، عن الديمقراطيةِ التي تقفُ دائماً في صالحِ الأغنياء، عن التأمين الصحِّي الذي لا يشمل الأسنان لأنَّها ليست جزءاً من الجسد، دعني أحدِّثكَ عن الخضار التي لا طعمَ لها، عن الورودِ التي لا رائحةَ لها، عن العنصريةِ المغلفةِ بابتسامة، دعني أخبركَ عن الوجباتِ السريعةِ والقطاراتِ السريعةِ والعلاقاتِ السريعة، عن الإيقاعِ البطيءِ والحزنِ البطيءِ والموتِ البطيء.


هل ستُصدقني إنْ قُلتُ لكَ إنَّ حذائي متعبٌ، وإنَّ في داخلي ذئباً لا أستطيعُ كبحَهُ بعد أن اشتمَّ رائحة الدم، هل تصدقني إنْ رأيتَ على جسدي آثارَ الرصاصاتِ التي أصابتْ أصدقائي هناكَ بينما أنا جالسٌ هنا خلفَ شاشةِ الكمبيوتر، أتؤمنُ بالمصادفة، إنَّ غيابي مصادفةٌ مخططٌ لها بعنايةٍ بالغة، خبط عشواء مدروسة، ولقد اكتشفتُ مصادفةً أنْ ليس مصادفةً أنْ تحدثَ المصادفة، إنما المصادفةُ ألَّا تحدث. المهم، هل ستصدقني إنْ حلفتُ لكَ بالموسيقى، أقسمُ بالموسيقى أنَّ تصريحَ الإقامةِ في أوروبا قد يباعد ما بيننا وبين الموتِ بالرصاص، لكنَّه يقاربُ ما بيننا وبين الانتحار.


حسناً، سأخبركَ الحقيقة، سأخبركَ لمَ لا أستطيعُ الحضور، حدثَ ذلك في إحدى أمسياتِ الصيف، حين صادفتُ في الطريق إلى البيت امرأةً حزينة، كانتْ تحملُ في يدها غابة، وفي حقيبتها زجاجةَ نبيذ، قبَّلتُها فأصبحتْ حاملاً في الشهر الحادي عشر...


ليس هذا ما يمنعني من الحضور، سأخبركَ الحقيقة، لقد أمسكتني دمشقُ مع امرأةٍ أُخرى في الفراش، حاولتُ أنْ أُصلحَ الموقف، وأنَّ ما جرى نزوةَ ليس إلا، وأنَّها لن تتكرر، أقسمتُ بكلِّ شيء، بالقمر، بالألعابِ النارية، بأصابعِ النساء، لكنَّ كلَّ شيءٍ كانَ قد انتهى، فهربتُ إلى الشمال...


ليس هذا ما يمنعني من الحضور، سأخبركَ الحقيقة، حين كنتُ طفلاً، لم أكنْ أعرفُ أي شيءٍ عن اقتصاد السوق، الآن وبعدَ أنْ أصبحتُ مواطناً في إحدى دول العالمِ الأول فإنَّني لا أعرفُ أي شيءٍ عن اقتصادِ السوق...


ليس هذا ما يمنعني من الحضور، سأخبركَ الحقيقة، حينَ كنتُ أهمُّ بالمجيء، اصطدمتْ حقيبتي بخبرٍ عاجلٍ فانكسرتْ لغتي إلى قطعٍ وتناهبها المارة، ولم يعدْ لديَّ لغة...


ليس هذا ما يمنعني من الحضور، سأخبركَ الحقيقة، أنا ميِّت، نعم، لقد توفيتُ منذ عدةِ سنوات...
 

© Ghayat Almadhoun
الإنتاج المسموع: Ghayat Almadhoun, 2014

НЕ МОЖАМ ДА ПРИСУСТВУВАМ

На север, блиску до божјиот ограден ѕид, уживајќи во развиената култура, магијата на технологијата, последните достигнувања на човечката цивилизација и под влијание на дрогата која пружа безбедност, здравствено осигурување и слобода на говор, лежам под летното сонце небаре сум белец и размислувам за југот додека смислувам изговори за да го оправдам моето отсуство. Иселеници, патувачи, бегалци поминуваат покрај мене, вистински жители, лажни жители, неплаќачи на данок, алкохоличари, новостекнати богаташи и расисти, сите тие поминуваат пред мене додека седам на север и размислувам за југот и составувам лажливи приказни за да го заташкам моето отсуство и да објаснам зошто не можам да присуствувам.


  


Да, не можам да присуствувам, оти патот меѓу мојата песна и Дамаск е отсечен од постмодерни причини: меѓу кои и фактот дека моите пријатели сè побрзо се вознесуваат до Господ, побрзо дури и од процесорот на мојот компјутер, додека другите причини се однесуваат на една жена овде на север поради која го заборавив вкусот на мајчиното млеко, а некои се поврзани со рибите во аквариумот, кои ќе нема кој да ги нахрани за време на моето отсуство.


 


Не можам да присуствувам, оти далечината помеѓу мојата стварност и моето сеќавање потврдува дека Ајнштајн бил во право и дека енергијата што ја произведува мојот копнеж е еднаква на масата помножена со брзината на светлината на квадрат.


  


Не можам да присуствувам но умеам да сум отсутен, да, одлично умеам да сум отсутен. Последно време станав експерт и си зедов дневник во кој забележувам колку пати сум бил отсутен и имам спомени кои сѐ уште не се случиле.


  


Умеам да сум отсутен небаре никогаш не сум постоел, небаре сум ништо, небаре никогаш воздух не ми влегол во белите дробови, небаре никогаш не сум имал непријатели претходно, небаре сум концентрирано изгубено памтење, кома пренесена како заразна болест.


  


Не можам да присуствувам оти моментално сум зафатен со студената војна, секој ден се борам со изолација, со неселективното бомбардирање од темнината, со систематска депресија, со нападите на осаменост кои нишанат кон кујната, сигурносните пунктови поставени помеѓу мене и летото, бирократијата предизвикана при одвојувањето на законодавната и извршната власт, рутинските процедури на управата за јавни приходи. Долго, долго ми зборувавте за војната, сега оставете ме јас да ви кажам нешто за мирот кој го уживам овде на север. Оставете ме да ви кажам за градацијата на бојата на кожа, што значи кога луѓето не знаат да ти го изговорат името, за црната коса, за демократијата која секогаш е на страната на богатите, здравственото осигурување кое не ги покрива забите оти тие не се дел од твоето тело. Оставете ме да ви кажам за блуткавиот зеленчук, цвеќињата без мирис, расизмот прикриен со насмевка. Оставете ме да ви кажам за брзата храна, брзите возови, брзите врски, бавните ритми, бавниот јад, бавната смрт.


 


Ќе ми поверувате ли ако ви речам дека чевлите ми се уморни, дека во мене има волк кој не може да се скроти штом намириса крв? Ќе ми поверувате ли ако на моето тело ги видите белезите од куршумите што ги погодиле моите пријатели таму, додека јас ваму седам пред копмјутер? Верувате ли во случајности? Моето отсуство е највнимателно испланирана случајност, добро промислен случаен чин. Случајно открив дека не е случајност што се случуваат случајности, и всушност случајност е кога не се случуваат. Поентата ми е, ќе ми поверувате ли ако ви се заколнам во музиката? Се колнам во музиката дека дозволата за престој во Европа ни помага да не нѐ застрелаат но голема е веројатноста дека самите ќе се убиеме.


 


Добро, ќе ви ја кажам вистината. Ќе ви кажам зошто не можам да присуствувам. Сѐ се случи една летна вечер кога запознав една тажна жена додека си одев накај дома. Во едната рака држеше шума, а во торбата шише вино. Ја бакнав и таа остана бремена во единаесетти месец...


 


Не ме спречува тоа да присуствувам. Ќе ви ја кажам вистината. Дамаск ме фати в кревет со друга жена. Се обидов да ја поправам работата, да речам дека тоа што се случи беше во афект, ништо повеќе и дека нема да се повтори. Се заколнав во сѐ, во месечината, огнометите, женските прсти, ама тоа беше крај, па избегав на север.


  


Не ме спречува тоа да присуствувам. Ќе ви ја кажам вистината. Кога бев дете не знаев ништо за пазарната економија. Сега, откако станав граѓанин на првосветска држава, не знам ништо за пазарната економија.


  


Не ме спречува тоа да присуствувам. Ќе ви ја кажам вистината. Кога планирав да дојдам, мојот куфер се судри со известување од ударни вести и мојот јазик се направи парампарче, еден минувач ги зграпчи делчињата и јас веќе немав јазик...


 


Не ме спречува тоа да присуствувам. Ќе ви ја кажам вистината, јас сум мртов, да, умрев пред неколку години.


 


Не ме спречува тоа да присуствувам. Ќе ви ја кажам вистината...

Translated from English by: Nikola Gjelincheski (Никола Ѓелинчески)