Mateja Matevski

المقدونية

Mathias Bronisch

الألمانية

ЕЗЕPО

Ти си ми тоа езеро. Тој цвет од води и небо
длапко во снагата на полето птицо во прегработ на ридот
Ти ли си тоа старо тоа сонце тој збор
од брег до брег од бран до бран што ми иде

Те барам долго езеро но каде си ми ти
во окото на бранот во грлото на каменот
притаена роса врз дланката на планините
глас одамна изговорен во пепелта на водите

Ти езеро си стројно сјајно крзно од куна
волчи заб лист од јасика блеење на ѕвона
ти езеро си починка и буна во триста руна
кога со снагата од дуња ќе те оплоди она

Но никогаш не си ми тука ти карпо растопена
од окото на сонцето од издивот на ветерот
ти живо сребро на незбиднатите лета
ти окосено сено ти булко ти цветање од пена

Ти си ми езеро икона одамна што се роди
од палетата на сонцето од усните на некој монах
ти војник седумгодишен ти печалба си гробна
ти невеста ти чекање ти вечно венење во нас

Ти си ми тоа езеро. Ти си ми тоа сега.
Легната во тревите во цветот врз карпата чедна
но бранот твој е птица без сенката што лета
и веќе сè е пена и божило и ветар

И секогаш си езеро. Тука си а вечно те нема
со еден брег со круг со обрач очите што ми ги стега
врз еден врв во едно дно во една грмушка
од која ѕверката тајна постојано ми бега

Ти си ми тоа езеро. Таа убавина и жена.
Песочно пладне. Јарбол со заборавени крила.
Мислам дека си присутно. Но брегот полн е со пена
како да не си езеро како да не си ни била.

А сепак ти си езеро издлабена таго во поле
преграбу на ридовите сонце постојано само
со еден брег со еден обрач со само еден поглед
кон себеси загледано како каменот како пламенот.

© Mateja Matevski
من: Рамноденица
Скопје: Култура, 1963
الإنتاج المسموع: 2007, Nikola Madzirov & MIM

Der See

Du bist mein See. Diese Blüte aus Wassern und Himmel
gesenkt in die Landschaft, Vogel in der Hügel Umarmung.
Bist du nicht dieser Alte, diese Sonne, dieses Wort
von Ufer zu Ufer, von Welle zu Welle, die zu mir kommt.

Ich suche dich lange, See, doch bist du,
im Auge der Welle, in der Kehle des Steins,
verborgene Rose in der offenen Hand der Berge,
Stimme vor langem gehört in der Asche der Wasser.

Du See, bist ein herrlich, glänzendes Marderfell,
Wolfszahn, Espenblatt, ein Blöken von Glocken,
Du See bist Ruhe und Aufruhr in dreihundert Vliesen,
wenn sie dich, schön wie eine reife Quitte, befruchtet.

aber niemals bist du für mich da, du geschmolzener Fels,
durch das Auge der Sonne, den Atem des Windes,
du lebendes Silber nicht verwirklichter Sommer,
du trockenes Heu, du Klatschmohn, du Blühen aus Schaum.

Du bist mein See, eine Ikone vor langem geboren
von der Palette der Sonne, von den Lippen eines Mönchs,
du langjähriger Krieger, du unerträgliche Fremdarbeit,
du Braut, du Warten, du ewiges Welken in uns.

Du bist mein See. Du bist es jetzt ganz.
Hingelegt in die Gräser, in die Blüte, über den glatten Fels,
aber deine Welle ist ein Vogel, der ohne Schatten fliegt,
und schon ist alles Schaum und Regenbogen und Wind.

Und immer bist du sein See. Du bist da und doch ewig nicht da,
mit einem Ufer, einem Kreis, mit einem Ring, der meine Augen presst.
Über einem Gipfel in einem Grund, in einem Dickicht,
aus dem das geheime Ungetüm sich mir ständig entzieht.

Du bist mein See. Diese Schönheit, diese Frau.
Sandiger Mittag. Ein Mast mit vergessenen Flügeln.
Ich denke, du bist gegenwärtig. Aber das Ufer ist voller Schaum,
als wärest du kein See, als wärest du es nie gewesen.

Und doch bist du ein See, traurig gesenkt in die Landschaft,
Umarmung der Hügel, immer einsame Sonne,
mit einem Ufer, einem Ring, mit nur einem Blick
auf sich selbst starrt er wie der Fels, wie die Flamme.

Aus dem Mazedonischen von Mathias Bronisch