Nikola Madzirov

المقدونية

Borislav Pavlovski

الكرواتية

НЕ ЗНАМ

Далечни се сите куќи што ги сонувам,
далечни се гласовите на мајка ми што на
вечера ме повикува, а јас трчам кон полињата со жито.

Далечни сме ние како топка што го промашува голот
и оди кон небото, живи сме
како термометар кој е точен само тогаш кога
ќе погледнеме кон него.

Далечната стварност секој ден ме испрашува
како непознат патник што ме буди на половина пат
со прашање „Тој ли е автобусот“,
а јас му велам „Да“, но мислам „Не знам“,
не знам каде се градовите на твоите дедовци
што сакаат да ги напуштат сите откриени болести
и молитвите.

Сонувам за куќа на ридот од нашите копнежи,
да гледам како брановите на морето го исцртуваат
кардиограмот на нашите падови и љубови,
како луѓето веруваат за да не потонат
и чекорат за да не бидат заборавени.

Далечни се сите колиби во кои се криевме од дождот
и од болката на срните што умираа пред очите на ловците
кои беа повеќе осамени, отколку гладни.

Далечниот миг секој ден ми поставува прашање
„Тој ли е прозорецот? Тој ли е животот?“, а јас му велам
„Да“, а всушност „Не знам“, не знам кога
птиците ќе прозборат, а да не кажат „Небо“.

© Nikola Madzirov
الإنتاج المسموع: LiteraturWERKstatt Berlin 2009

Ne znam

Daleke su sve kuće koje sanjam,
daleko su glasovi moje majke koja me
na večeru zove, a ja trčim prema žitnim poljima.

Daleki smo kao lopta što promašuje gol
i leti u nebo, živi smo
kao termometar koji je točan samo kad
pogledamo prema njemu.

Daleka stvarnost svaki me dan ispituje
kao nepoznati putnik koji me budi na polovici puta
pitanjem „Je li ovo taj autobus?“,
a ja mu kažem „Da“, iako mislim „Ne znam“,
ne znam gdje su gradovi tvojih djedova
koji žele napustiti sve otkrivene bolesti
i molitve.

Sanjam o kući na brijegu naših čežnja,
da gledam kako morski valovi iscrtavaju
kardiogram naših padova i ljubavi,
kako ljudi vjeruju da neće potonuti
i koračaju da ne bi bili zaboravljeni.

Daleke su sve kolibe u kojima smo se skrivali od kiše
i od boli srna koje su umirale pred očima lovaca
koji su više bili osamljeni nego gladni.

Daleki trenutak postavlja mi svaki dan pitanje
„Je li ovo taj prozor? Je li ovo taj život?“, a ja mu kažem
„Da“, a ustvari „Ne znam“, ne znam kad će
ptice progovoriti, a da ne kažu „Nebo“.

Preveo s makednoskog Borislav Pavlovski