Moja pesma

Duša je moja bogat seljak,
          pijan veseljak, u zavičaju.
Miluje golu ženu što spava, tvrdo, ko pleća gojnih krava, 
u žitu, kud noći pune crnih vrana, padaju.

Svet je prošla samohrana, 
u krvavom plaštu šeržana, 
ko ubica.
Stajaše tužna, zavejana, 
na straži, u kapijama, 
brkata, blago nasmejana.
Kraj crkve tuđe i nepoznate,
zapaljene,
u duge, jasne, tople noći,
kad krekeću žabe barske,
grlila je razne žene.    
A danju je čuvala dvorove carske
i korakom brojala sate.

Na javi je duša moja bogat seljak, 
veseljak.

Samo u snu, ko Mesec bleda 
i tako ko on nevesela, 
po svetu bludi.

Gondola jedna ćutke je skrije 
u bezdane vode Venecije,
sanu, umornu, razočaranu, 
na karnevalu.

I kad tu njen gitar zazvoni, 
od pesme što plače i voli, 
svu vodu, zvona, i maske, tamo, 
noć toliko zaboli:  
da ućute i pitaju tijo, 
„Kakav je to Slaven bio, 
na Rivi dei Skjavoni?"


Ilanča 1918