Mizera

Kao oko mrtvaca jednog
       sjaje oko našeg parka bednog,
                                                     fenjeri.
       Da l noć na tebe svile prospe? 
       Jesi li se digla među gospe? 
            Gde si sad ti?

Voliš li još noću ulice, 
kad bludnice i fenjeri stoje
                                            pokisli? 
A rage mokre parove vuku, 
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
                                            što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana, 
                 bogata i rasejana, 
                 gde smeh vri? 
       O, nemoj da si topla, cvetna, 
            O, ne budi, ne budi sretna, 
                         bar ti mi, ti.
O, ne voli, ne voli ništa,
                 ni knjige, ni pozorišta,
                         kao učeni. 
                 Kažeš li nekad, iznenada, 
            u dobrom društvu, još i sada, 
                         na čijoj strani si?

O, da l se sećaš kako smo išli, 
sve ulice noću obišli,
                                            po kiši?
Sećaš li se, noćne su nam ’tice 
       i lopovi, i bludnice,
                                            bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih, 
zarekli smo se ostat nesretni, 
                         bar ja i Ti. 
       U srcu čujem grižu miša, 
       a pada hladna, sitna kiša. 
            Gde si sad Ti?



Beč. U revoluciji. 1818. Za studentesu, Idu Lotringer